Иво Андрић је у Вишеграду похађао основну школу. Школа је била у Новој махли, на другом крају града. Једина школа у граду, са неких 40 – 50 ученика из града и околних села. Сваког дана са друговима, који су становали на другој страни ријеке, лијепо обучен са зализаном косом на раздаљак Иво је прелазио мост на Дрини. На путу до школе која се налазила одмах иза рзавског моста. Са почетка свог школовања од првог до четвртог разреда Андрићев друг био је Стеван Баранац. А главни учитељи основне школе био је Љубомир Поповић који ће га освојити за читав живот. О њему ће увијек говорити само најљепше. Учитељ је по својој прилици био ђацима нешто више од учитеља – неки већ постојећи примјер оца, какав се најрадије замишља морални узор и недостижни примјер доброте која зна шта хоће. Андрић ће кроз цијели живот тај тренутак памтити, када је у шестој години са мокром свечано зализаном косом ступио у први разред гдје ће прва знања и врлине стећи. Учитељ Љубомир Поповић онај од кога сам, говри Андрић првог чуо да треба лијепо поступати не само са животињама него са биљем и стаблима. Дјетиња машта се већ тога тренутка извила и затласала, узбуркала и наслутила бескрајне путеве сазнања, на којима свијет није само игра и забава и која ће временом да ишчезава. Подуке и казивања учитеља бацила су у замишљеност невину младу душу у којој је занавијек остало урезано сазнање да треба лијепо поступати према свему и свачему. И то је био један од оних дана када је нешто обасјало душу дјетета која је са високо, превисоко уздигнутом главом тај дан прошло кроз вишеградску чаршију и стигавши кући, затворило се само у себе, испуњен потпуно тим нејасним али величанственим сазнањем, за које је дијете мислило да га нико на свијету не зна и не слути, него да је то нека и велика и дивна тајна Бога, њега и његовог учитеља. Љубомир Поповић један од оних необичних људи који нити заузимају високо мјесто у друштву, нити одударају нарочитим подвизима, али који живи, носи их и дејствује на свакога с ким се сретне. Тог честитог старине, благородног, доброћудног и осмијехнутог човјека, који је умро 1928. године, сјећао се Андрић цијелог живота, наглашавајући са симпатијама и уважавањем његову дискретност у осјећањима. Капија на мосту и даље је најважнија тачка вароши или како вели Андрић: „Његова капија је срце моста која је срце ове касабе која сваком мора да остане у срцу. Она је остала центар окупљања варошких хришћана и Турака, младих и старих, мушкараца и жена.“ И Андрић и његови другови, проводили су, као и њихови очеви и дједови, главни дио дјетињства на мосту или његовој близини. У мучне и неблагодарне дане првих младеначких болова и несналажења, када је све било обојено нејасним слутњама још потпуно нејасне будућности, мост је АНДРИЋУ И ЊЕГОВОМ НАРАШТАЈУ БИО СКЛОНИШТЕ ОД НЕРЕДА СВАКОДНЕВИЦЕ ПРИБЈЕЖИШТЕ У ИСТОРИЈУ, УПОРИШТЕ У ПРОШЛОСТ. Било је неког заноса у томе кад бисмо навече стајали овдје под вишеградским фењерима и мислима тумарали свијетом. У тој машти без дна ваљало се одржати: Потајно сам се надао, јер дјеца бесмислено вјерују, евоцира Андрић своја осјећања у разговору са Љубомиром Јандрићем 1972. године на путу од Вишеграда према Сарајеву.
Литература:
- “Рани Андрић”, Мирослав Караула, Просвета, Београд, 2003
- “Балкански Хомер или живот Иве Андрића”, Радован Поповић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.