Андрић – кратка биографија
Један од најзначајнијих писаца са jугословенских простора. Рођен је 9. октобра 1892. године у Травнику. Одрастао и основну школу завршио је у Вишеграду, који постаје његов други завичај. По завршеној гимназији у Сарајеву, студирао је славистику и историју у Загребу, Бечу и Кракову. Своју прву пјесму Андрић је објавио у часопису Босанска вила 1911. године. За вријеме Првог свјетског рата тамновао је у Аустрогарским затворима као припадник организације Млада Босна. Инспирисан доживљајима из ратног периода, посебно својим затворским данима, 1918. године објављује књигу пјесничке прозе Ех понто.
Прва Народна школа у Вишеграду – 1880. године
Прва основна школа у Вишеграду отворена је 1880. године. Те године Земаљска влада у Сарајеву донијела је »Провизорну инструкцију«, која је садржала елементарна упутства за рад у учионицама, а 1881. године је дат преглед школа у Босни и Херцеговини. У списку народних школа налазила се и основна школа у Вишеграду.
Травнички период и долазак у Вишеград
Матици рођених цркве Светог Ивана Крститеља у Травнику, под редним бројем 70, жупник Јуреј Пушек је уписао да је 9.октобра 1892. године рођен Иван, син Антуна Андрића подворника и Катарине, рођене Пејић, римокатолика. Нахија травничка је у средишту Босне, а сама варош –„то је у ствари једна тијесна и дубока раселина коју су нараштаји с временом изградили и обрадили један утврђени пролаз у коме су се људи задржавали да живе стално прилагођавајући себе њему и њега себи кроз вијекове.
Вишеградски период – Основна школа
Иво Андрић је у Вишеграду похађао основну школу. Школа је била у Новој махали, на другом крају града. Једина школа у граду, са неких 40 - 50 ученика из града и околних села. Сваког дана са друговима, који су становали на другој страни ријеке, лијепо обучен са зализаном косом на раздаљак Иво је прелазио мост на Дрини, на путу до школе која се налазила одмах иза рзавског моста. Са почетка свог школовања од првог до четвртог разреда Андрићев друг био је Стеван Баранац. А главни учитељи основне школе био је Љубомир Поповић који ће га освојити за читав живот. О њему ће увијек говорити само најљепше.
Сарајевски период – Андрићеви гимназијски дани
1903. године Иван – Иво Андрић уписује се у Велику гимназиу у Сарајеву, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. Станује с мајком Катарином у сарајевском предграђу Бистрик, одакле се пружа диван поглед на Башчаршију. Мајка ради као радница у оближњој фабрици ћилима. Осредњи је ђак, проблем је имао с математиком, из које је у другом, петом и шестом разреду гимназије пао на поправни, шести разред због овог предмета и понављао годину. Са страшћу чита –најчешће, у часовима доколице.
Андрић и Први свјетски рат
У Сарајеву Андрић постаје предсједник тајног ђачког савеза Српско-хрватске омладинe, прикључује се штрајкачким комитетима и демонстрацијама, пише револуционарсне текстове. У атентаима међутим не учествује, на своју срећу, јер да је спадао у атентаторе 1914. године би био осуђен на смрт. Андрић гаји симпшатије према атентаорима, али револуционарног двоструког убицу Гаврла Принципа познаје само површно. Као и многи други припадници Младе Босне, и Принцип је писао пјесме, и постоји анегдота према којој је Андрићу, који је у Сарајеву већ рано словио за најбољег писца своје генерације, намјеравао да да неколико својих покушаја на процјену.
Андрић и дипломатија
Тугомир Алауповић, Андрићев професор из гимназије и покровитељ из Сарајева, који је био министар вјера у влади Југославије, Аднрићу нуди посао у Министарству вјера, који Андрић прихвата. У писму Андрић свом професору говори: За мене ће бити највећа радост и част радити с Вама заједно, и ја бољег мјеста од тог не желим.
Рим и Букурешт
Након указа о Андрићевом одашиљању за Њујорк, већ у року од двадесет четири часа слиједи нови указ. Умјесто у Америку, сада му предстоји одлазак у краљевско посланство при Светој столици. Након што је у Београду примио дипломатски пасош, Андрић се почетком марта 1920. у Риму јавља на почетак службе. Ово је почетак једне импресивне каријере у току које ће он узнапредовати до првог југословеснког дипломате. За вријеме службе у Риму, нуде му да у новооснованом Новом Листу пише о Италији.
Трст и Грац
Након само годину дана у Румунији, у новембру 1922. Андрић је премјештен у Генерални конзулат Југославије у Трсту. Овога пута није било на сопствену жељу. Никола Пашић, српски премијер из времена Балкасних ратова и Великог рата постаје југословенски министар иностраних послова и лично инсистира да Андрић што је брже могуће оде у Трст гдје потребан млад чиновник његовог ранга. У децембру 1922. Андрић се јавља на нови задатак. У своју биљежницу пише о свом новом мјесту службе. У Трсту се осјећа близина Турске, долазе људи у широким чакширама које нису везане на кољенима, у чарапама, са обнаженим дијелом бутина, са шеширом који има две стопе у пречнику и горњи дио дубине палца. Они су лијепи, окретни и лаки. Разговаоаро сам са петорицом или шесторицом, платио им пунч, то су љубазни полудивљаци, али њихови чамци врашки заударају на ужегло уље, њихов језик је непрекидна поезија...
Марсељ, Париз и Шпанија
У новембру 1926. Андрић добија премјештај у Марсељ, пар седмица након повратка из Трста у ком је био као члан истражне комисије Министарства иностраниох послова, након што је тамошњи југословенски конзул опљачкао благајну и побјегао. Пише о својој марсељској монотонији у којој дане проводи између куће, канцеларије и каване. Дању сам у канцеларији, а увече читам све што ми дође под руку. Пошто га занимају извјештаји дипломате Пјера Давида, француског конзула у Босни од 1806. до 1815. Андрић тражи премјештај у Париз како би могао подробније да истражује у архивима.
Брисел и Женева
Након петнаест мјесеци у Мадриду, Андрић краљевским указом бива премјештен у Брисел, у југословенско посланство за Белгију и Луксембург, гдје службу започиње у августу 1929. године. На његову срећу ту ће провести само осам мјесеци, након чега у марту 1930. добија премјештај и ступа у нову службу, као први секретар и отправник послова Сталне делегације Југославије при Друштву народа у Женеви.
Андрић замјеник министра
У јулу 1935. Андрић је именован за руководиоца Политичког одјељења Министарства иностраних послова и тиме заузима трећу по реду позицију у хијерархији југословенске диполоматије. Сада су изнад њега само министар иностраних послова и његов замјеник. У Андрићеве задатке на новом положају сада спада и да даје инструкције посланстима Југославије у цијелом свијету према наредбама министра.
Њемачка и Хитлер
Након смјене Стојадиновића са мјеста премијера који је био близак Хитлеру, принц регент Павле Карађорђевић да би показао да је смјена Стојадиновића унутрашње питање у Југославији, у Берлин шаље Стојадиновићевог најбољег човјека и најужег повјереника. Андрић долази у Берлин на мјесто југословенског амбасадора. Њемачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп извјештава Хитлера о овоме и он прихвата приједлог из Београда.
Андрић током другог свјетског рата
За Андрића у јуну 1941. почиње чудесно доба усред доба ужаса. Андрић ће ћутати и писати, не једну него три и по године. Никада касније више неће бити толико продуктиван као у времену између повратка из Њемачке у августу 1941. и октобра 1944, када је Београд ослобођен од њемачке окупације. У априлу 1942, мање од годину дана након повратка у Београд, Андрић завршава Травничку хронику. Од јула 1942. до децембра 1943, настаје На Дрини ћуприја.
Живот са Милицом Бабић
Дана 27. септембра 1958. Иво Андрић се оженио Милицом Бабић. Милица је била костимограф у Народном позоришту. Прије Андрића, била је удата за Ненада Јовановића, који је у Берлину, заједно са Андрићем радио у амбасади и био једна врста аташеа за штампу. Људи коју су познавали Милицу, описују је као шармантну и срдачну особу. Са својим елегантним хаљинама које је по најновијој моди сама креирала и кројила, привлачила је пуно пажње гдје год се појави, не само у дипломатском корпусу у Берлину.
Нобелова награда
Дана 26. октобра 1961. Андрић се враћа из поподневне шетње када је отправник послова Шведске амбасаде у Београду са букетом црвених каранфила руци позвонио на врата пишчевог стана, на првом спарту десно у Улици пролетрерских бригада 2а, и саопштио му да је његова срећка извучена.
Андрићеве посјете Вишеграду
Послије Другог свјетског рата, Андрић је три пута боравио у Вишеграду и то: 1953, 1963, 1972. године. Андрићев први долазак послије Другог свјетског рата био је 17. маја 1953. године.
Пријем код Тита
Након повратка у Београд, прве седмице су испуњене разним почастима, пријем у Српској академији наука, свечана вечера у Удружењу књижевника, разне друштвене обавезе. Андрић све то подноси, али се након тога повлачи из јавног живота.
Посљедња година живота
У октобру 1974. Андрић заједно са повратником из егзила Милошем Црњанским, Мешом Селимовићем и још неколико других аутора учествује у књижевном матинеу у Народном позориштву у Београду. Чак је спреман да чита дијелове својих текства. То ће му бити посљедњи јавни наступ.