У Сарајеву Андрић постаје предсједник тајног ђачког савеза Српско-хрватске омладинe, прикључује се штрајкачким комитетима и демонстрацијама, пише револуционарне текстове. У атентатима међутим не учествује, на своју срећу, јер да је спадао у атентаторе 1914. године би био осуђен на смрт. Андрић гаји симпатије према атентаторима, али револуционарног двоструког убицу Гаврла Принципа познаје само површно. Као и многи други припадници Младе Босне, и Принцип је писао пјесме, и постоји анегдота према којој је Андрићу, који је у Сарајеву већ рано словио за најбољег писца своје генерације, намјеравао да да неколико својих покушаја на процјену. Средином тридесетих година Андрић је своју улогу у „Младој Босни“ окарактерисао адекватно: Моје учешће у акцији предратне националистичке омладине било је у исто вријеме врло значајно и врло скромно. Значајно и важно по моју индивидуалну судбину и духовни развитак, а скромно и малено по стварној активности и по тежини личне жртве.
У априлу 1914. Андрић се уписује на филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову, и не слути ништа о планираном атентату. Када стижу вијести из Сарајева, он се налази у позоришту. Да ли је он 28, јуна већ знао да је његов пријатељ Данило Илић коридинирао атент, а школски друг Гаврило Принцип га извео и да ли се плаши да већ трагају за њим? Краков напушта напрасно и у великој журби и одлази у Беч. Одатле одлази у Загреб, и затим у Сплит, гдје га одводе у затвор. Због своје болести, обољења плућа и док многи његови другови морају да обуку униформу омражене хазбуршке војске, он проживљава неколико дана на слободи. Из Сплита одлази у Марибор, затворенике воде кроз град попут ратног плијена, псују их, пљују. У мариборском затвору затвореници не гладују и не злоставља их нико. У Сарајеву још траје процес против атентатора, на чијем крају Данило Илић бива осуђен на смрт, а Принцип добија двадесет година самице у ланцима, без књига, у мрачној ћеилији. У Марибору је другачије, завореници чак могу да примају пошиљке са књигама. Андић у затвору уз помоћ уџбеника граматике побољшава свој енглески, учи италијанске ријечи и наводно на основу њемачког издања преводи одломке „Баладе о тамници у Редингу“ Оскара Вајлда. Активно се дописује са Евгенијом Гојмерац, једном прелијепом двадесетогодишњом виолинисткињом са загребачког конзерваторијума, коју је упознао као студент. У овој чудној кући се не досађујем готово никад, она уопше има само двије мане: да је храна мало прескупа и да је много лакше ући у њу него изићи, саопштава јој он. Док чека оптужницу, не зна зашто је ухапшен. Да ли је крива његова Прва прољетна пјесма? Чињеница да је она објављена само три мјесеца прије атентата, а у затвору сви знају да је пријатељ са Илићем, координатором атентата. Из Сплита након осам мјесеци стижу списи и почиње истрага, и долази истражни судија Јерко Московита који преузима случај. Ово је срећа за Андрића, јер Московита важи за „потајног патриоту“ који гаји симпатије према „Младој Босни“. Почетком марта 1915. осам мјесеци након хапшења Андрић је пуштен из затвора. У разним полуаутобиографским причама Андрић ће наредних деценија редовно помињти своје заточеништво. 1918. у тексту „Први дани у сплитској тамници“, али и причу која ће изаћи 1960, „У ћелији број 115“. Ни послије пуштања из затвора у Марибору, Андрић није слободан човјек, и даље је сумњив па бива прогнан. Мора директно да оде у Травник, своје родно мјесто и да се пријави тамошњој полицији. Неколико километара од града, налази се мало католичко село Овчарево, гдје његова мајка локалном свештенику, фрањевачком монаху Алојзију Перчинлићу води домаћинство. У марту 1915. након три године први пут се поново среће са мајком. До краја рата неколико пута болује од запаљења плућа. У новембру 1916. Карл I ступа на престо послије смрти цара Франца Јозефа. У јулу 1917. он проглашава амнестију за политичке заробљенике и Андрић је сада слободан. Проводи неко вријеме у Вишеграду, гдје тетка узалуд покушава да га окријепи масним чорбама. У новембру стиже у Загреб и доспијева у болницу Милосрдних сестара. Дијагноза гласи: упала плућне марамице. Али Андрић ће истрајати.
Литература:
- “У пожару светова”, Михаел Мартенс, Лагуна, Београд 2020.