Послије Другог свјетског рата, Андрић је три пута боравио у Вишеграду и то: 1953., 1963., 1972. године. Андрићев први долазак послије Другог свјетског рата био је 17. маја 1953. године. На жељезничкој станици дочекао га је цијели Вишеград. Тај дан посјетио је значајне институције, градску библиотеку, осмогодишњу школу и Гимназију, сусрео се са члановима културно-умјетничког друштва „Слога“, фотографисао се на ћуприји, сусрео се са школским друговима и познаницима. У сали тадашње зграде Гимназије обратио се ученицима и професорима сљедећим ријечима: Радује ме што сам међу вама послије толико година. Излазим пред вас са узбуђењем исто тако као што сам први пут изашао пред свог учитеља Љубомира у првом разреду основне школе.
Иво Андрић, сада већ као добитник највишег свјетског признања за књижевност, посјетио је Вишеград у априлу 1963. године. Као и приликом прве посјете дочекало га је више хиљада грађана и зажељело му добродошлицу. Искористио је дводевну посјету да обиђе градску библиотеку, осмогодишњу школу и Гимназију, Вишеградску бању, Бикавац, да прошета вишеградским сокацима застајкујући пред скоро сваком кућом, сјећајући се људи и догађаја које је познавао и запамтио. Сусрео се са старим Вишеграђанима, познаницима и друговима из дјетињства. Стигао је да присуствује ученичкој приредби у Дому културе, коју су, њему у част припремили чланови драмске секције Гимназије.
17. октобра 1972. године књижевник је трећи пут посјетио Вишеград. Хиљаде људи изашло је на ћуприју да дочека и поздрави свог почасног грађанина. Сета ми увек саплете душу кад долазим у Вишеград: то се вазда догађа сваком човеку који се после дужег збивања враћа у завичај.
‘Видјело се’, забиљежио је Љубомир Јандрић ‘да је био узбуђен, али и како се трудио да савлада осјећања. Требало је видјети тај дочек у Вишеграду! Тешко је кад један писац доживи овакав сусрет са завичајним градом. Ћуприја је била застрта тепихом од цвијећа, и младо и старо, готово сво становиштво града, изашло је на обалу, клицали су, махали и пљескали рукама, засипали цвијећем свога писца: букети су летјели са свих страна. Када смо се нашли у хотелу он рече узбуђено: То је Вишеград. Дирнули су ме!’
На Бикавцу се Андрић састао са старим Вишеграђанима, махом његовим вршњацима. Посебно дирљив сусрет био је са Ајкуном Хрељић, која је била у десетој деценији живота, а некад радила као служавка у кући његове тетке, пазила га и водила у школу.
Мој Иво, поносно је истицала, био је мирно и добро дијете. Мене је, фала богу, слушао ко и покојну тетку Ану и покојног тетка Ивана. Знала сам да ће мој Иво постати човјек! Никад још није било да је дошао у Вишеград а да није питао за мене и ћушнуо ми неки динар у руку!
Обишао је библиотеку, која је смјештена у старој згради некадашњег Лотикиног хотела. Као и увијек, приликом посјете у Вишеград посјетио је колектив Гимназије и сусрео се са ученицима четвртог разреда, матурантима. Сљедећи дан завирио је и обишао скоро сваки вишеградски сокак и авлију, интересовао се за судбине породица које је познавао, многобројне занатлије које је запамтио, а којих нема. На одласку, пожелио је да види кућу у којој је провео дјетињство, а која је од 1953. године у власништву једне породице. Кућа се налазила на лијевој обали Дрине, поред цесте, неколико стотина метара низводно од ћуприје. По казивању његовог пратиоца и пријатеља Љуба Јандрића, Андрић је обишао око куће, ушао у башту иза ње, а затим извјесно вријеме посматрао Дрину. Све је ово, рече, у мом детињству било много лепше, или ми се чини да је тако било. Излазећи из дворишта још једном погледа Дрину: То је била највећа заводница мог детињства. Знате, рече ми, чим смо ушли у аутомобил, још увијек гледајући у правцу куће: Нисам ја у овој приземној згради само провео детињство, као што се обично говори и пише, него и написао велики број својих приповедака – ‘Алија Ђерзелез’, ‘Мост на Жепи’, као и готово све приповетке штампане у првој збирци изашлој у издању Српске књижевне задруге 1924. године. Знам ја зашто они у програму нису предвидели обилазак моје куће. Стиде се што су је продали. Чудна ми чуда, шта се имају стидети. Све што се гради и подиже подложно је продаји!
Била је то посљедња пишчева посјета кући у којој је провео дјетињство и посљедња посјета Вишеграду.
Литература:
- Фотомонографија „Андрић и Вишеград“