Након смјене Стојадиновића са мјеста премијера који је био близак Хитлеру, принц регент Павле Карађорђевић да би показао да је смјена Стојадиновића унутрашње питање у Југославији, у Берлин шаље Стојадиновићевог најбољег човјека и најужег повјереника. Андрић долази у Берлин на мјесто југословенског амбасадора. Њемачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп извјештава Хитлера о овоме и он прихвата приједлог из Београда. Крајем марта 1939. године Андрић је проглашен за “ванредног посланика и опуномоћеног министра при краљевском посланству”. 19. априла 1939. Андрић је примљен на предају акредитације код њемачког фирера. Андрић је један од првих дипломата који акредитацију добијају у новој Рајхсканцеларији, завршеној само пар мјесеци раније. Прије него што ће стићи до Хитлерове радне собе од четристо квадратних метара, Андрић мора проћи кроз мермерну галерију дугу скоро 150 квадреатних метара. Након пуно мермерног сјаја и бескрајних колонада, југословенски краљевски изасланик из Вишеграда стаће пред тада најмоћнијег човјека на свијету, Адолфа Хитлера. Са пернатим шеширом, ешарпом и пелерином, окићен југословенским одликовањима, као и Великим крстом њемачког Реда орла, Андрић први говори: “Господине канцеларе, имам част да Вашој екселенцији уручим писмо којим се краљевско намјесништво у име Његовог величанства краља Југославије, мог узвишеног суверена, удостојило да ме код Ваше екселенције акредитује као ванредног посланика и опуномоћног министра.” И Хитлер се строго држи протокола: “С великом радошћу сам примио ваше ријечи, господине посланиче, да сходно жељи ваше владе да јача пријатељске односе између наше двије земље свој задатак видите у томе да као и Ваш претходник изграђујете и продубљујете ове односе. Ја лично и влада Рајха имамо ту исту жељу”.
Од 1. септембра 1939. Андрић је амабасадор у земљи која води рат. Приликом напада на Пољску Југославија је изјавила своју строгу неутралност. Након почетка другог Свјетског рата, Хитлерова понуда Београду гласи: Ако Југославија политички буде мирна и испоручује сировине, остаће поштеђена рата и окупације. Након побуне у Југославији, и одбијања приступања пакту са Њемачком, 2. априла Владимир Ваухник извјештава Београд да је њемачки напад на Југославију ријешена ствар и да треба да почне 6. априла. Тај 2. април је је и дан када се Андрић враћа у Берлин. 4. априла Андрић почиње да враћа млађе, војно способне службенике своје амбасаде у Београд. Нешто два сата по подне он шаље свој посљедњи телеграм из Берлина у Министарство у Београд: “Њемачка штампа и радио настављају са ширењем фантастичних вијести о прогањању Нијемаца код нас. У овдашњем дипломатском кору чује се мишљење потпуно неутралних личности да Нијемци, изненађени догађајима у Југославији, убрзано спремају повод за евентуални напад против Југославије. У сваком случају ова кампања личи на ону коју су у своје вријеме организовали против Чехословачке и Пољске”. Дана 6. априла у 4 часа ујутру упућен је посљедњи телеграм из Берлина њемачкој амбасади у Београду. Састоји се од 4 ријечи: “Тројни пакт. Потврдите пријем”. Ово је лозинка на основу које посљедње њемачке дипломате напуштају Југославију. Мање од једног сата касније, у зору 6. априла. “Операција казнени суд” обрушава се над Београдом. Њемачка и Југославија су у рату, више нема потребе за дипломатама. Андрићева мисија у Берлину је неуспјешна и он се враћа у Београд 6. јуна, преко Констанца.
Литература:
- “У пожару светова”, Михаел Мартенс, Лагуна, Београд 2020.