Дана 26. октобра 1961. Андрић се враћа из поподневне шетње када је отправник послова амбасаде Шведске у Београду са букетом црвених каранфила у руци позвонио на врата пишчевог стана, на првом спарту десно у Улици пролетрерских бригада 2а, и саопштио му да је његова срећка извучена. Међу првима честитку упућује амерички дипломата и историчар Џорџ Ф. Кенан, ког је предсједник Кенеди именовао за амбасадора Америке у Југославији. Политичари, дипломате, грађани пишу нобеловцу и Андрић је мјесецима заузет одговарањем на све честитке. Иако је волио да чита интервјуе, није волио да их даје. Не знам да дајем интервјуе. То је за мене својеврсна траума. Пошто је сада позната личност манија интервјуа задесила је и њега. Готово да не постоји у свету питање које новинари не постављају “истакнутим” писцима, записује у својим биљешкама. Француски дневник Аурора у свом наслову пише: “Седамдесетогодишњи југословнески Нобеловац за књижевност, Иво Андрић са османаест година је припремао Сарајевски атентат”. Говор поводом Нобелове награде “О причи и причању”, који ће на француском језику одржати у Градској вијећници у Штокхолму, сличан је његовом есеју о Гоји. То је извјештај о раду и поетска декларација, а истовремено и апологија. Бити човек рођен без свог знања, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђење поступке своје и туђе који понајчешће нису по мери наших снага.
Након што је примио Нобелову награду за књижевност, Андрић је честитку добио и од свог школског друга из клупе, Стевана Баранца из Вишеграда у којој је написано: „Драги мој школски друже, честитам ти Нобелову награду и желим да и даље постижеш успјехе у свом раду. Твој школски друг, Баранац Стеван, Вишеград“.
Литература:
- “У пожару светова”, Михаел Мартенс, Лагуна, Београд 2020.