Након повратка у Београд, прве седмице су испуњене разним почастима, пријем у Српској академији наука, свечана вечера у Удружењу књижевника, разне друштвене обавезе. Андрић све то подноси, али се након тога повлачи из јавног живота. Прве кораке у том правцу предузео је када су му понудили да постане предсједник САНУ. За свој седамдесети рођендан у октобру 1962, мораће још једном да истрпи читав маратон разних почасти. Тита ће, иако овај уопште није одушевљен том идејом, његово окружење убиједити да Андрићу треба да приреди пријем. Титови савјетници указали су маршалу на то да би могло доћи до нераспоразума у иностранству буде ли игнорисао највећег пјесника своје земље. На крају Тито ипак превазилази своју ненаклоност према некадашњем амбасадору југословенске монархије, па позива њега и његову жену у своју београдску вилу. Ту је и Титова жена Јованка Броз. Тито Андрићу додјељује орден за посебне заслуге за културу Југославије. Андрић реагује учтиво: Захваљујем вам, друже Тито, на овом одликовању које, примљено из ваших руку, за сваког Југословена предстаља највеће признање.
Литература:
- “У пожару светова”, Михаел Мартенс, Лагуна, Београд 2020.