ТРАВНИЧКИ ПЕРИОД – РОЂЕЊЕ АНДРИЋА
Матици рођених цркве Светог Ивана Крститеља у Травнику, под редним бројем 70, жупник Јуреј Пушек је уписао да је 9.октобра 1892. године рођен Иван, син Антуна Андрића подворника и Катарине, рођене Пејић, римокатолика. Нахија травничка је у средишту Босне, а сама варош –то је у ствари једна тијесна и дубока раселина коју су нараштаји с временом изградили и обрадили један утврђени пролаз у коме су се људи задржавали да живе стално прилагођавајући себе њему и њега себи кроз вијекове.
Са обје стране руше се брда стрмо и састају под оштрим углом у долини у којој једва има мјеста за танку ријеку и оштар друм поред ње, написаће много година касније Иво Андрић. При том сликовито примјећује: „Тако све личи на напола расклопљену књигу на чијим су страницама с једне стране као насликани баште, сокаци, куће, њиве, гробља, џамије. Никад нико није израчунао колико је сунчаних сати природа ускратила овом граду, али је извјесно да се сунце овдје доцније рађа и раније залази него у ма којој од босанских многобројних вароши и варошица.“ Иво ће остати само првих мјесеци у овој необичној средини.
ДОЛАЗАК У ВИШЕГРАД – Дјетињство
Још у повоју га је мајка Ката како су је од милошти звали, однијела у Сарајево гдје јој је муж службовао. Сам Андрић је говорио да му је отац из Сарајевског поља и да се бавио млинарством, био је мајстор за израду млинова за кафу. Када је Андрић имао двије године његов отац Антун умире, а Катарина ће сина одвести у Вишеград код своје заове Ане и њеног мужа Ивана Матковшчика аустругарског наредника жандармерије. У кући на самој обали плаховите Дрине, у непосредној близини ћуприје Мехмед-паше Соколовића, за коју се са свих јаданест сводова говорило да је најчувенија и најљепша послије мостарске, Ана и Иван Матковшчик су се родитељски бринули о придошлици. Андрићев тетак и тетка становали су на лијевој обали Дрине у каменој приземној кући са лијепо уређеном баштом, пуном цвијећа, а највише ружа, са верандом за љетњи боравак. У кући је најдуже служила Ајкуна Хрељић, из Осојнице, која је као сироче од седам година почела служити по кућама, удала се са четрнаест година, а живјела је близу стотину година.
Ајкуна се сјећа да је Иво окружен брижном теткином пажњом живио у најљепшој соби пуној цвијећа, у коју нико није смио без велике потребе улазити. Сјећа се његових дугих повлачења у собу, из које би једино за лијепо вријеме излазио са књигом у башчу. Кад би ишао у школу, обично га је сачекивала испред рзавског моста на изласку из школе, јер се тетка бојала да се дијете ”не нагне” на ограду и да му се гледање у ријеку “ не заманта”. Пошто је био слабуњав дјечак почетком прољећа осјећао је знаке слабости и сталне поспаности. Знао је да спава десет, једанест сати. А муке су настајале када га је требало пробудити. У својим присјећањима на то вријеме говорио је: „Најприје куцају, а затим ударају у собу и свлаче са мене ћебе, а ја само покривам лице рукама и спавам даље. Прскају ме водом, а ја примам ту влагу као прољетњу кишицу која успављује.”
Литература:
- „Рани Андрић”, Мирослав Караула, Просвета, Београд, 2003
- „Балкански Хомер или живот Иве Андрића”, Радован Поповић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.