Дана 27. септембра 1958. Иво Андрић се оженио Милицом Бабић. Милица је била костимограф у Народном позоришту. Прије Андрића, била је удата за Ненада Јовановића, који је у Берлину, заједно са Андрићем радио у амбасади и био једна врста аташеа за штампу. Људи коју су познавали Милицу, описују је као шармантну и срдачну особу. Са својим елегантним хаљинама које је по најновијој моди сама креирала и кројила, привлачила је пуно пажње гдје год се појави, не само у дипломатском корпусу у Берлину.
Поред стана у Београду, Андрић и његова жена желе да купе и кућу на селу. Иако је цјелокупан износ Нобелове награде донирао за развој библиотекарства у Босни, он себи то може да приушти без проблема, пошто му се књиге добро продају. Брачни пар је желио да живи на мору, па су почели да граде кућу на црноморском приморју. У Херцег Новом проводиће већи дио времена. Када вријеме проводе на мору, Андрић плива, пише, чита и гледа у море. Иако се само с муком растаје од свог раја у Херцег Новом, Андрић током прве половине шездесетих година још иде на неколико путовања. Позиве у Јапан и Индију, коју је десет година раније по повратку из Кине желио да обиђе, одбија због тога што сматра да није више у стању да поденсе толике напоре. Са својом женом 1963. путује у Шведску на позив издавачке куће Bonijer, јер није стигао ништа да обиђе када је био у посјети овој земљи када је примио Нобелову награду. Посјећује и Краков, гдје Јагелонски универзитет свом чувеном студенту додјељује почасни докторат. Када Андрић и Милица Бабић средином марта 1968. дођу у своје уточиште на мору, дува хладна бура. Милица Бабић излази у врт да процијени штету и зове свог мужа у врт да му нешто покаже. Сједа на столицу на тераси да га сачека, и ту ће и умријети од инфаркта. Андрић тада реагује на једини начин који му је дат да се носи са емоцијама – писањем. Смрт као гром. Знаш да постоји, читао си о њој, често и размишљао, неодређено, без краја и закључка. Понекад је и поменеш у разговору и писању, увек мудро и мирно као да све знаш о њој. А кад се деси овако да удари у твојој најближој околини и неочекивано погоди неког кога волиш и са чијим си постојањем везао своја најлепша задовољства, онда тек видиш да не знаш и да никад ниси право знао шта је смрт, и да си говорио или писао напамет, површно и празно. Мислио си да знаш шта је то смрт зато што си умео да напишеш неколико поетичних речи о турским гробљима, а сада видиш да то нема праве везе ни са животом ни са смрћу. Пријатељи се искрено труде око Андрића, долазе по њега да га воде на излете или у шетњу да се не би угушио у жалости. “Знам да је Иво мудар и храбар, али се бојим да ће Миличина смрт убрзати и његову”, биљежи Родољуб Чолаковић у свом дневнику. Андрић каже да више ништа не види пред собом и да може највише до прексутрашњег дана да мисли. Оно што осјећа, биљежи у писмима својој умрлој жени. Кад год сам се налазио далеко од Тебе и гледао лепоту брзих облака или слушао савршену музику, ја сам – знајући да ништа од тога пролазног тренутка нећеш моћи видети ни чути, имао сам осећање да сам Те већ изгубио и да је смрт нешто што нас дели. Али то је била само помисао, пролазни облак. Већ за који сат или који дан ми смо били опет заједно, радосни што смо такви и што смо заједно. Али сада.
Литература:
- “У пожару светова”, Михаел Мартенс, Лагуна, Београд 2020.