Један од најзначајнијих писаца са југословенских простора. Рођен је 9. октобра 1892. године у Травнику. Одрастао и основну школу завршио је у Вишеграду, који постаје његов други завичај. По завршеној гимназији у Сарајеву, студирао је славистику и историју у Загребу, Бечу и Кракову. Своју прву пјесму Андрић је објавио у часопису Босанска вила 1911. године. За вријеме Првог свјетског рата тамновао је у Аустроугарским затворима као припадник организације Млада Босна. Инспирисан доживљајима из ратног периода, посебно својим затворским данима, 1918. године објављује књигу пјесничке прозе Ех понто.
Године 1919. постаје грађанин Београда и ступа у дипломатску службу у (Риму, Букурешту, Мадриду, Марсељу, Женеви и Берлину) у којој остаје до избијања Другог свјетског рата. У међувремену, 1924. године докторирао је на Универзитету у Грацу са темом из области босанске историје, на тему „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“.
Аутор је неколико значајних романа, више дјела приповједачке прозе и лирско-филозофске поезије, есеја и критика. Романе (На Дрини ћуприја, Госпођица и Травничка хроника) написао је у Београду током окупације 1941.-1945.
Био је члан Српске краљевске академије, Југословенске академије знаности и умјетности, Словенске акадамије, носилац ордена Великог официра Легије части, добитник је многих признања и награда и носилац високих одликовања. Високо међународно признање, Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године.
Умро је у Београду 13. марта 1975. године.