За Андрића у јуну 1941. почиње чудесно доба усред доба ужаса. Андрић ће ћутати и писати, не једну него три и по године. Никада касније више неће бити толико продуктиван као у времену између повратка из Њемачке у августу 1941. и октобра 1944, када је Београд ослобођен од њемачке окупације. У априлу 1942, мање од годину дана након повратка у Београд, Андрић завршава Травничку хронику. Од јула 1942. до децембра 1943, настаје На Дрини ћуприја. Затим почиње да пише своје треће дјело, Госпођица ће бити окончана у октобру1944, тачно у вријеме када Нијемци почињу да се повлаче. Писао је романе да би себе спасио, рећи ће својој преводитељки на шведски. У разговору са Љубом Јандрићем, Андрић се неколико година пред смрт сјетио: „Роман На Дрини ћуприја писао сам у разрушеном Београду, у време када не бих дао ни две паре за рођени живот.“ Пишући страницу по страницу, често је имао осјећај да ће још исте ноћи бомба погодити зграду и уништити све рукописе. Без наглог прекида дипломатске каријере вјероватно никада не би било епичара из Jугославије по имену Андрић. Незамисливо је да би своје велике романе написао да је и даље био ангажован у оквиру сложениох задатака водећег југословенског дипломате. Од јула до октобра 1942. Андић живи у Сокобањи, малом мјесту на истоку Србије познатом по љековитим изворима. Ту почиње са радом на књизи На Дрини ћуприја, свом најчувенијем роману. Живим у потпуној самоћи, па ипак није монотоно, пише једној познаници у Београду. Одавно сам приметио да самоћа није толико једнолична као што би могло да изгледа онима који је не познају¸ час је горка, час тужна и без укуса, час слатка и заносна као неко ретко пиће.
Литература:
- “У пожару светова”, Михаел Мартенс, Лагуна, Београд 2020.